Zavesa...
deli emociju ispred
Rubovi njeni, prašnjavi i stari
Jedan trenutak i reč večna
Rečenice koje čekaju
Klovnovi su tu
Srca emotivna, draga...
Ljubav ih kroji i oni su njeni Baš kako ona želi
Ona ga gleda
Dubinom pogleda gleda u srce
Njegov nos zna sve, ali opet drhti
Bitno je sve...
Ona to obožava...do kraja
Sve u vezi tog nosa za nju je sveto
On podiže glavu...
i reč prelomi tišinu
Ljubav u svakoj kovrdži ispod te klovnovske kape
I zavesa se diže, on i ona...
Dva nosa, jedan do drugog
Večni...
Pozorište priviđenja...
danas i sutra u ljubavi dragi
*Osećao sam da trebam opisati sliku večne ljubavi ka umetnosti i stvaranju, kao i međusobnoj ljubavi. Irfa i Srna su apsolutno znali i pokazali kako to treba učiniti. Hvala…učenik
Ludak u crveno belom ludilu
Kopčao je dugme
Osmeh je krasio lice nije bilo njegovo Smejao se sam sebi
Tragao je i tragao
Uzalud...
Veče nije bilo njegovo, tako je osećao godinama
Sam kao i uvek nastavljao je da se smeje
Dokle?!...do jutra...sutra...ili do ipak nikada...
Dilema, sama i uvek njegova
Jedino imanje...ta crveno bela pidžama
O biću sa tako iskrenim očima... Mnogo toga, samo lepog... Bilo je tu
raznih momenata. Onih koji su me krojili kao jasnu viziju jedne savršene forme
sklada, poistovećene sa njenim nemilosrdnim duhom stvaralaštva, a opet onih
koji su me gurali u zbunjenu formu osećanja, čežnje i nemogućnosti dostizanja
tog savršenstva... Iskreno, verovatno zbunjujuće, volim i jednu i drugu...
Onako, hrabro... Potrebno je posedovati hrabrost spartanskog vojnika sa
ogromnim srcem požrtvovanja, da bih voleo tako dve savršeno umršene, a opet
tako jasne forme kreativnosti koje su grlile moje biće od samog momenta susreta
sa njenim očima... još nije trenutak stvarnosti pružio ruke... čežnja... Tako
je decidna u svim svojim formama izražavanja, pokret, glas, reč,... samo su
bili ukrasi njenih razmišljanja... Ona tako spontano slika rečima... Piše
sluhom srca... slovo po slovo, reč po reč, rečenicu po rečenicu... ona plete
džemper razmišljanja, ona zna da zaustavi dah... Taj minut sopstvenog ćutanja
uvek sam gledao kao nagradu, melem vlastitoj duši kada je god bio potreban, a
to je tako bivalo često... Čitavši slike, svakim danom, svakim trenutkom svoje
sopstvene otvorenost ka mišlju, bilo mi je jasno kako je svaki moj pozitivan
atom u stvari njen... Jasno mi je kao iskrenost njenih očiju, da haotična
kretanja mojih atoma kreativnosti dobijaju smisao... Braun je pao! Blažen
osećaj pripadanja... Boja njenog glasa je magična... diriguje strast, opija...
jednom rečju alhemija... Na dane slušanja si prvim tonom spreman... njen
glas... Slušam ga, tiho, u sebi... bluz... treperim... Tin pan alley života u
potpunjen u kolaž tako jasnih lepota... svaka za sebe, i svaka autentična, a
sve zajedno u jednoj slici... Mona Lisa... Mnogo tajni skrivenih u formi...
kako to golica maštu i budi je... iznova i iznova... mogao bih tako danima
razmišljati o mogućnostima koje iznedre iz mene ono što ostavljam čovečanstvu
ponosan... To čini ono najboljeg mene, onaj moj ponos na stih koji svakim
čitanjem približava suštinu života na različiti način... Možda poučan, možda
lep, možda i ne...?! U svakom slučaju ovo moje sledovanje vazduha koje sam
nekim božanskim pravom zavredeo kao jedinka rado delim sa dubinom njenog
kreativnog pogleda, tom idejom savršenstva koju tako lepo priča i deli samnom svakim
novim danom... Ona je jedna, ona je inspirativna, ona je nektar umetnosti, ona
zna tajnu... Ćuti i mazi... A moje je samo da sačekam taj dodir, momenat koji
će upotpuniti vitraž večne težnje, momenat koji će doneti deo koji će obojiti u
crveno... san u jednom sasvim mogućem dodiru...
...čekanje...
